Institucionalna stigmatizacija

Nažalost, stigma ne dolazi samo spolja. Unutar institucija često postoji kultura nepoverenja prema sopstvenim zaposlenima, naročito kada se dogodi greška ili kada se neka situacija nađe pod lupom javnosti. Umesto da prepoznaju značaj podrške i zajedničke odgovornosti, rukovodioci često pribegavaju distanciranju od zaposlenih, prebacujući krivicu ili prećutkujući podršku. U sistemima gde ne postoji aktivna zaštita radnika, prećutno se komunicira da su oni „sami za sebe“ i kada sve funkcioniše, ali još više kada ne funkcioniše.

Ovakva atmosfera dovodi do toga da stručni radnici sami cenzurišu svoj rad, izbegavaju odgovornost, donose odluke iz straha, a ne iz profesionalnog uverenja, što direktno utiče na kvalitet usluga.

Stigma unutar profesije

U profesionalnim krugovima i među kolegama često se neguje neizrečeno očekivanje da stručni radnik mora biti emocionalno otporan, „tih i funkcionalan“, i da nije u redu javno govoriti o neuspesima, dilemama ili ličnim granicama. Priznati da je posao emocionalno težak ili da se ne zna najbolje rešenje često se doživljava kao slabost. Ova vrsta unutrašnje stigmatizacije vodi ka potiskivanju problema, izbegavanju supervizije, i stvaranju lažne slike profesionalne stabilnosti.

Uticaj stigme na rad i motivaciju zaposlenih

Negativna percepcija stručnjaka u javnosti i izostanak sistemske zaštite ostavljaju duboke posledice na profesionalni identitet. Kada radnik zna da će u slučaju greške biti izložen linču bez obzira na kontekst, on počinje da razvija defanzivne strategije: izbegava komplikovane slučajeve, prebacuje odgovornost, postaje birokratski orijentisan i emocionalno distanciran. Ove strategije možda štite pojedinca kratkoročno, ali dugoročno narušavaju suštinu profesije. Stigma takođe vodi ka emocionalnom iscrpljivanju. Mnogi radnici se žale da su stalno na ivici sagorevanja jer, osim odgovornosti prema korisnicima i instituciji, nose i teret nepoverenja društva. Kada profesionalac mora da razmišlja ne samo o najboljoj odluci za korisnika, već i kako će to izgledati „ako dođe do novina“, dolazi do paralize u donošenju odluka.

U nekim slučajevima, stigmatizacija dovodi do potpunog napuštanja profesije. Mlađi kadrovi, koji ulaze puni entuzijazma, ubrzo napuštaju sistem zbog stalnog pritiska, dok iskusniji radnici sve češće osećaju da je njihova profesija degradirana i da im je oduzet dignitet.

Postoje li mehanizmi zaštite?

Nažalost, odgovori sistema na stigmatizaciju stručnih radnika su fragmentarni, neujednačeni i uglavnom prepušteni inicijativi rukovodstva ili pojedinaca. Retke su situacije kada ustanova zvanično stane iza zaposlenog, prepozna njegovu odgovornost i pruži institucionalnu zaštitu u komunikaciji sa javnošću. Još ređe se dešava da postoji proaktivan sistem javnog informisanja koji edukuje građane o tome kako funkcioniše sistem socijalne zaštite. Takođe, pravna zaštita je gotovo simbolična. U slučajevima medijske diskreditacije, retko se pokreću tužbe ili prijave, čak i kada su podaci iznošeni nezakonito. Odsustvo reakcije šalje poruku da su stručni radnici “slaba karika”, dostupna i ranjiva, bez obzira na to koliko savesno i stručno obavljaju posao. Mehanizmi psihološke zaštite i supervizije, koji bi trebalo da budu deo svakodnevnog rada, neretko se zanemaruju, nedovoljno koriste ili sprovode formalno, bez stvarnog efekta podrške.