U svakodnevnom funkcionisanju domova za smeštaj odraslih i starijih lica, često se u praksi zamagljuju granice između različitih profesija. Jedna od najčešćih zabuna odnosi se na to šta je zapravo posao socijalnog radnika, a šta spada u domen radno-okupacione terapije. Iako na prvi pogled sve deluje kao zajednički trud da se korisnicima pruži što bolja podrška, važno je da se jasno zna ko šta radi – ne samo zbog zakonitosti, već i zbog kvaliteta usluge.

U praksi se dešava da se od socijalnog radnika očekuje da osmišljava i sprovodi kreativne radionice, aktivira korisnike kroz radne zadatke ili organizuje grupne aktivnosti. Iako socijalni radnik može biti važan saveznik u podsticanju socijalne uključenosti korisnika, njegov osnovni posao je drugačiji. On se bavi procenom potreba, planiranjem podrške, zaštitom prava korisnika, vođenjem stručnog postupka, komunikacijom sa porodicom i drugim institucijama. To su ozbiljni, kompleksni zadaci koji zahtevaju visok stepen stručnosti, emocionalne pismenosti i sistemskog znanja.

S druge strane, radno-okupacione terapije su specifičan oblik psihosocijalne podrške koji podrazumeva uključivanje korisnika u različite aktivnosti sa ciljem očuvanja i unapređenja njihovih funkcionalnih sposobnosti. Ove terapije se ne sprovode „usputno“, već sistematski, kroz planirane i stručno vođene aktivnosti. Za to su zaduženi radno-okupacioni terapeuti, defektolozi, radni terapeuti i drugi stručnjaci obučeni za ovakav pristup.