PROFESIONALNA IZOLACIJA U SISTEMU SOCIJALNE ZAŠTITE – SAMOĆA U RADU STRUČNIH RADNIKA

PROFESIONALNA IZOLACIJA U SISTEMU SOCIJALNE ZAŠTITE - SAMOĆA U RADU STRUČNIH RADNIKA

U savremenom sistemu socijalne zaštite, stručni radnici se nalaze u paradoksalnoj poziciji, njihov posao je suštinski zasnovan na odnosu, kontaktu i podršci, a istovremeno ga često obeležava duboko iskustvo profesionalne samoće. Oni rade sa porodicama u krizi, sa starijim osobama koje gube mrežu podrške, sa decom koja odrastaju u nasilju ili oskudici, sa korisnicima koji su već na ivici društvene isključenosti.

Međutim, u pozadini tog rada, koji je namenjen prevenciji socijalne izolacije korisnika, vrlo često ostaje nevidljivo da i sami stručnjaci postepeno ulaze u stanje profesionalne izolacije, ne zato što to biraju, već zato što su sistem, organizacija rada i kultura institucija takvi da ih u nju guraju. Profesionalna izolacija ne svodi se na to da radnik „nema s kim da popije kafu“ ili da radi u malom kolektivu. Ona je mnogo dublja i suptilnija, to je osećaj da odluke donosi sam, da dileme nema gde da iznese, da u kriznim situacijama ostaje bez jasne institucionalne podrške, da se težina slučaja završava u njegovoj glavi i na njegovim leđima.

U praksi to znači da isti stručnjak piše izveštaj, komunicira sa korisnikom, koordinira sa drugim sektorima, odgovara rukovodstvu, brine o tome da li su ispoštovane procedure, i na kraju, sam sebe pita da li je odluka bila dobra jer nema strukturisanog prostora u kojem bi to mogao da proveri, čuje drugo mišljenje ili podeli odgovornost.

U kontekstu socijalne zaštite, profesionalna izolacija se često prikriva pričom o „profesionalizmu“ i „ličnoj snalažljivosti“. Od stručnog radnika se očekuje da bude stabilan, samostalan, otporan, da „izdrži pritisak“ i „uradi šta treba“. U takvom okviru, traženje podrške može se prećutno posmatrati kao slabost, a priznavanje dileme kao znak nesigurnosti. Umesto da sistem podrazumeva da je kompleksan rad moguće izneti samo uz timsku podršku, superviziju i jasne mehanizme oslonca, često se podrazumeva suprotno, da dobar stručnjak treba „sam da zna“, „sam da iznese“ i po mogućnosti „sam da reši“.

Tako profesionalna izolacija postaje normalizovana, ne doživljava se kao problem sistema, već kao očekivani standard funkcionisanja. Ovakva pozicija posebno dolazi do izražaja u situacijama visokog rizika i intenzivnog pritiska, kada su u pitanju mere zaštite dece, urgentna zbrinjavanja starijih osoba, smeštaj korisnika u ustanove ili donošenje odluka koje imaju dugoročne posledice po život korisnika.

U tim trenucima, stručni radnik često ostaje između zakonskog okvira, realnih resursa, očekivanja javnosti, pritisaka porodice i sopstvenih profesionalnih vrednosti – ali bez jasnog tima iza sebe. Kada se nakon toga pojave kritike, medijski napadi ili pritisci „odozgo“, iskustvo profesionalne izolacije se dodatno produbljuje, stručni radnik ne oseća samo odgovornost za odluku, već i usamljenost u nošenju sa svim njenim posledicama.

Profesionalna izolacija se, međutim, ne javlja odjednom. Ona se gradi postepeno, kroz svakodnevne male poruke koje sistem šalje stručnom radniku – kada nema vremena za timski sastanak, kada supervizija postoji samo „na papiru“, kada rukovodstvo ne preuzima odgovornost u javnoj komunikaciji, kada međusektorska saradnja ostane mrtvo slovo po pitanju protokola, kada se greške kažnjavaju, a dobri ishodi podrazumevaju.

Vremenom, stručni radnik počinje da utišava sopstvene dileme, da se povlači, da sve ređe traži savet i da sve više odluka donosi u tišini, ne zato što tako želi, već zato što je naučio da u sistemu nema mnogo prostora za deljenje tereta.

U ovoj analizi prakse fokus je na profesionalnoj izolaciji kao specifičnom, ali malo vidljivom fenomenu u sistemu socijalne zaštite. Cilj je da se prikaže kako se ona ispoljava u svakodnevnom radu stručnih radnika, koji faktori je podstiču i održavaju, koje posledice ostavlja na radnike, korisnike i sam sistem, ali i šta se može uraditi da se taj obrazac promeni.

U daljoj analizi prakse detaljnije ćemo razraditi samu problematiku profesionalne izolacije, identifikovati ključne prepreke i elemente koji je oblikuju, i načine koji bi potencijalno mogli da omoguće njeno preveniranje i prevazilaženje, a na kraju izvesti zaključke koji mogu poslužiti kao polazna osnova za dalju stručnu raspravu i promene u praksi.

U savremenom sistemu socijalne zaštite, stručni radnici se nalaze u paradoksalnoj poziciji, njihov posao je suštinski zasnovan na odnosu, kontaktu i podršci, a istovremeno ga često obeležava duboko iskustvo profesionalne samoće. Oni rade sa porodicama u krizi, sa starijim osobama koje gube mrežu podrške, sa decom koja odrastaju u nasilju ili oskudici, sa korisnicima koji su već na ivici društvene isključenosti. Međutim, u pozadini tog rada, koji je namenjen prevenciji socijalne izolacije korisnika, vrlo često ostaje nevidljivo da i sami stručnjaci postepeno ulaze u stanje profesionalne izolacije, ne zato što to biraju, već zato što su sistem, organizacija rada i kultura institucija takvi da ih u nju guraju. Profesionalna izolacija ne svodi se na to da radnik „nema s kim da popije kafu“ ili da radi u malom kolektivu. Ona je mnogo dublja i suptilnija, to je osećaj da odluke donosi sam, da dileme nema gde da iznese, da u kriznim situacijama ostaje bez jasne institucionalne podrške, da se težina slučaja završava u njegovoj glavi i na njegovim leđima. U praksi to znači da isti stručnjak piše izveštaj, komunicira sa korisnikom, koordinira sa drugim sektorima, odgovara rukovodstvu, brine o tome da li su ispoštovane procedure, i na kraju, sam sebe pita da li je odluka bila dobra jer nema strukturisanog prostora u kojem bi to mogao da proveri, čuje drugo mišljenje ili podeli odgovornost.

U kontekstu socijalne zaštite, profesionalna izolacija se često prikriva pričom o „profesionalizmu“ i „ličnoj snalažljivosti“. Od stručnog radnika se očekuje da bude stabilan, samostalan, otporan, da „izdrži pritisak“ i „uradi šta treba“. U takvom okviru, traženje podrške može se prećutno posmatrati kao slabost, a priznavanje dileme kao znak nesigurnosti. Umesto da sistem podrazumeva da je kompleksan rad moguće izneti samo uz timsku podršku, superviziju i jasne mehanizme oslonca, često se podrazumeva suprotno, da dobar stručnjak treba „sam da zna“, „sam da iznese“ i po mogućnosti „sam da reši“. Tako profesionalna izolacija postaje normalizovana, ne doživljava se kao problem sistema, već kao očekivani standard funkcionisanja. Ovakva pozicija posebno dolazi do izražaja u situacijama visokog rizika i intenzivnog pritiska, kada su u pitanju mere zaštite dece, urgentna zbrinjavanja starijih osoba, smeštaj korisnika u ustanove ili donošenje odluka koje imaju dugoročne posledice po život korisnika. U tim trenucima, stručni radnik često ostaje između zakonskog okvira, realnih resursa, očekivanja javnosti, pritisaka porodice i sopstvenih profesionalnih vrednosti – ali bez jasnog tima iza sebe. Kada se nakon toga pojave kritike, medijski napadi ili pritisci „odozgo“, iskustvo profesionalne izolacije se dodatno produbljuje, stručni radnik ne oseća samo odgovornost za odluku, već i usamljenost u nošenju sa svim njenim posledicama.

Profesionalna izolacija se, međutim, ne javlja odjednom. Ona se gradi postepeno, kroz svakodnevne male poruke koje sistem šalje stručnom radniku – kada nema vremena za timski sastanak, kada supervizija postoji samo „na papiru“, kada rukovodstvo ne preuzima odgovornost u javnoj komunikaciji, kada međusektorska saradnja ostane mrtvo slovo po pitanju protokola, kada se greške kažnjavaju, a dobri ishodi podrazumevaju. Vremenom, stručni radnik počinje da utišava sopstvene dileme, da se povlači, da sve ređe traži savet i da sve više odluka donosi u tišini, ne zato što tako želi, već zato što je naučio da u sistemu nema mnogo prostora za deljenje tereta.

U ovoj analizi prakse fokus je na profesionalnoj izolaciji kao specifičnom, ali malo vidljivom fenomenu u sistemu socijalne zaštite. Cilj je da se prikaže kako se ona ispoljava u svakodnevnom radu stručnih radnika, koji faktori je podstiču i održavaju, koje posledice ostavlja na radnike, korisnike i sam sistem, ali i šta se može uraditi da se taj obrazac promeni. U daljoj analizi prakse detaljnije ćemo razraditi samu problematiku profesionalne izolacije, identifikovati ključne prepreke i elemente koji je oblikuju, i načine koji bi potencijalno mogli da omoguće njeno preveniranje i prevazilaženje, a na kraju izvesti zaključke koji mogu poslužiti kao polazna osnova za dalju stručnu raspravu i promene u praksi.

RAZUMEVANJE PROFESIONALNE IZOLACIJE

Profesionalna izolacija u sistemu socijalne zaštite nije pojedinačan događaj, niti je ograničena na pojedine ustanove. Ona je rezultat niza međusobno povezanih faktora koji se akumuliraju tokom vremena i oblikuju svakodnevno iskustvo stručnih radnika. Da bi se u potpunosti razumela, neophodno je sagledati je kao složen i višeslojan fenomen koji se razvija istovremeno na individualnom, organizacionom i sistemskom nivou.

U osnovi profesionalne izolacije nalazi se nesklad između onoga što se od stručnih radnika očekuje i onoga što im je zaista dostupno kao podrška. Sistem im poverava zadatke koji zahtevaju visok stepen stručnosti, emocionalne stabilnosti i autonomije u donošenju odluka, ali ne obezbeđuje adekvatne mehanizme koji bi im omogućili da te zadatke iznesu u kontrolisanim, sigurnim i profesionalno održivim uslovima.

Ovaj nesklad postaje posebno izražen u situacijama u kojima se rizik povećava, kada su u pitanju nasilje, zanemarivanje, urgentna zbrinjavanja ili multidisciplinarni slučajevi koji zahtevaju intenzivnu saradnju više sektora. 

U praksi se profesionalna izolacija ispoljava kroz niz mikro-iskustava koja stručni radnik doživljava svakodnevno, a koja retko dospevaju do formalnih izveštaja. To je onaj trenutak kada radnik ostane sam da donese odluku jer timski sastanak nije zakazan „zbog obaveza“. To je situacija kada u saradnji sa drugim sektorima nailazi na ćutanje, nedostupnost ili otpor. To je osećaj da su njegove dileme „previše“, da nema prostora da ih izgovori ili da će biti pogrešno shvaćene. U takvom okruženju, profesionalna izolacija postaje normalizovana i neprepoznata, profesionalac se povlači, a povlačenje se tumači kao profesionalna samostalnost, iako se u suštini radi o mehanizmu preživljavanja.

Posebno važan aspekt jeste emocionalna dimenzija profesionalne izolacije. Rad u socijalnoj zaštiti podrazumeva suočavanje sa intenzivnim ljudskim patnjama, složenim porodičnim odnosima, dugotrajnim krizama i teškim životnim odlukama. Kada nema prostora u kojem bi se te emocije preradile, one ostaju „zarobljene“ u profesionalcu. Tako se stvara unutrašnja izolacija, stanje u kojem radnik čuje tuđe priče, ali nema gde da govori o sopstvenom doživljaju tih priča. Ta tiha emocionalna akumulacija utiče na njegovu sposobnost da donosi odluke, ostaje empatičan i čuva profesionalni identitet. U sistemu socijalne zaštite profesionalna izolacija se često produbljuje i zbog neujednačenog definisanja odgovornosti. Kada nastane greška ili se desi neželjeni ishod, stručni radnik neretko ostaje jedini koji se javno ili formalno označava kao odgovoran.

Time izolacija dobija i dimenziju straha, straha od izlaganja, straha od kritike, straha od medija, straha od sankcija. Strah dodatno učvršćuje povlačenje, a povlačenje osnažuje izolaciju. Pored toga, značajan faktor je i način na koji se u sistemu posmatra stručnost. Iako se u teoriji insistira na timskom radu, multidisciplinarnosti i superviziji, u praksi dominira kultura individualne odgovornosti i individualnog snalaženja. Mladi profesionalci brzo uče da se „ne oslanjaju previše“, da se ne očekuje preterana podrška i da je najbezbednije osloniti se samo na sebe. Tako se profesionalna izolacija reprodukuje iz generacije u generaciju.

Profesionalna izolacija ima i svoje organizacione i proceduralne manifestacij, ustanove u kojima ne postoji redovna supervizija, kolektivi u kojima je radna komunikacija svedena na razmenu informacija, ne razmatranje dilema. Rukovodioci koji formalno vode tim, ali ne učestvuju u procesu podrške. Administrativno opterećenje koje ostavlja minimalno prostora za refleksiju – tehničko-personalni nedostatak koji onemogućava timski rad, i nedostatak vremena kao hronični problem koji „pojede“ sve mogućnosti za podršku. Konačno, profesionalna izolacija nije samo iskustvo usamljenog stručnjaka, ona je indikator stanja celog sistema. Kada radnici rade izolovano, sistem je slab, odluke su rizičnije, a kvalitet usluga opada. Profesionalna izolacija je zato i pitanje bezbednosti korisnika i pitanje očuvanja profesije.

U praksi se profesionalna izolacija ispoljava kroz niz mikro-iskustava koja stručni radnik doživljava svakodnevno, a koja retko dospevaju do formalnih izveštaja. To je onaj trenutak kada radnik ostane sam da donese odluku jer timski sastanak nije zakazan „zbog obaveza“. To je situacija kada u saradnji sa drugim sektorima nailazi na ćutanje, nedostupnost ili otpor.

To je osećaj da su njegove dileme „previše“, da nema prostora da ih izgovori ili da će biti pogrešno shvaćene. U takvom okruženju, profesionalna izolacija postaje normalizovana i neprepoznata, profesionalac se povlači, a povlačenje se tumači kao profesionalna samostalnost, iako se u suštini radi o mehanizmu preživljavanja.

Posebno važan aspekt jeste emocionalna dimenzija profesionalne izolacije. Rad u socijalnoj zaštiti podrazumeva suočavanje sa intenzivnim ljudskim patnjama, složenim porodičnim odnosima, dugotrajnim krizama i teškim životnim odlukama. Kada nema prostora u kojem bi se te emocije preradile, one ostaju „zarobljene“ u profesionalcu.

Tako se stvara unutrašnja izolacija, stanje u kojem radnik čuje tuđe priče, ali nema gde da govori o sopstvenom doživljaju tih priča. Ta tiha emocionalna akumulacija utiče na njegovu sposobnost da donosi odluke, ostaje empatičan i čuva profesionalni identitet.

U sistemu socijalne zaštite profesionalna izolacija se često produbljuje i zbog neujednačenog definisanja odgovornosti. Kada nastane greška ili se desi neželjeni ishod, stručni radnik neretko ostaje jedini koji se javno ili formalno označava kao odgovoran.

Time izolacija dobija i dimenziju straha, straha od izlaganja, straha od kritike, straha od medija, straha od sankcija. Strah dodatno učvršćuje povlačenje, a povlačenje osnažuje izolaciju. Pored toga, značajan faktor je i način na koji se u sistemu posmatra stručnost. Iako se u teoriji insistira na timskom radu, multidisciplinarnosti i superviziji, u praksi dominira kultura individualne odgovornosti i individualnog snalaženja.

Mladi profesionalci brzo uče da se „ne oslanjaju previše“, da se ne očekuje preterana podrška i da je najbezbednije osloniti se samo na sebe. Tako se profesionalna izolacija reprodukuje iz generacije u generaciju.

Profesionalna izolacija ima i svoje organizacione i proceduralne manifestacij, ustanove u kojima ne postoji redovna supervizija, kolektivi u kojima je radna komunikacija svedena na razmenu informacija, ne razmatranje dilema. Rukovodioci koji formalno vode tim, ali ne učestvuju u procesu podrške. Administrativno opterećenje koje ostavlja minimalno prostora za refleksiju – tehničko-personalni nedostatak koji onemogućava timski rad, i nedostatak vremena kao hronični problem koji „pojede“ sve mogućnosti za podršku.

Konačno, profesionalna izolacija nije samo iskustvo usamljenog stručnjaka, ona je indikator stanja celog sistema. Kada radnici rade izolovano, sistem je slab, odluke su rizičnije, a kvalitet usluga opada. Profesionalna izolacija je zato i pitanje bezbednosti korisnika i pitanje očuvanja profesije.

IZAZOVI PROFESIONALNE IZOLACIJE U RADU STRUČNIH RADNIKA

Profesionalna izolacija u socijalnoj zaštiti ne nastaje spontano, ona se formira oko vrlo konkretnih prepreka koje svakodnevno oblikuju rad stručnjaka. Te prepreke ne deluju pojedinačno, već se međusobno pojačavaju, stvarajući ambijent u kojem je izolacija ne samo verovatna, nego gotovo neizbežna. U nastavku izdvajamo ključne elemente koji doprinose ovom fenomenu, zasnovane na iskustvu prakse, institucionalnim obrascima i karakteristikama samog sistema.

Strukturna preopterećenost i nedostatak kadra

Jedna od najvećih prepreka u prevazilaženju profesionalne izolacije jeste hronični manjak zaposlenih u odnosu na potrebe korisnika. Kada stručni radnik vodi prevelik broj slučajeva, svaki pokušaj timskog rada, konsultacija ili stručne razmene neminovno se doživljava kao „luksuz“. Preopterećenost direktno utiče na nedostatak vremena za timske sastanke, površnu obradu slučajeva bez refleksije, samodovoljnost kao uslov „preživljavanja“, odustajanje od razmene mišljenja jer „nema kad.“ U takvom ambijentu, izolacija se nameće kao jedini održiv model rada.

Neujednačena ili formalna supervizija

Supervizija bi trebalo da bude osnovni mehanizam prevencije izolacije, ali u praksi je često neredovna, simbolična ili shvaćena kao administrativna obaveza. Kada supervizija nije proces podrške, već formalnost, radnik ostaje bez prostora za razradu dilema, emocionalnu obradu slučajeva, stručnu povratnu informaciju, zajedničko preuzimanje odgovornosti. Bez kvalitetne supervizije, profesionalna izolacija se prepoznaje, ali ne rešava.

Nedostatak jasnih protokola timskog rada

Iako se u zakonima i strateškim dokumentima navodi potreba za timskim pristupom, u praksi često ne postoje jasno definisani koraci, procedure ni uloge. Posledice su donošenje odluka u izolaciji, fragmentisan rad, bez uvida drugih stručnjaka, odsustvo koordinisanih sastanaka, situacije u kojima stručnjak nema kome da predstavi dilemu pre donošenja ključne odluke. U sistemima gde nisu formalizovani modeli timskog rada, individualno snalaženje postaje norma.

Oslabljena međusektorska saradnja

Socijalna zaštita gotovo nikada ne radi sama. Međutim, saradnja sa zdravstvom, policijom, obrazovanjem ili pravosuđem često zavisi od dobre volje pojedinaca, a ne od stabilnih protokola. Problemi koji se najčešće javljaju su kašnjenje u dostavljanju dokumentacije, odbijanje zajedničkog odlučivanja, „prebacivanje“ slučaja na druge sektore, nedostupnost ključnih aktera u kriznim situacijama. Zbog toga radnik socijalne zaštite ostaje usamljen u rešavanju problema koji je zapravo zajednički.

Organizaciona kultura ćutanja i individualizacije odgovornosti

U mnogim institucijama prioritet nije razmena, već izbegavanje grešaka. To stvara organizacionu kulturu u kojoj važi bolje ćutati nego postavljati pitanja, bolje sam odlučiti nego pokazati nesigurnost, bolje se distancirati nego preuzeti zajednički rizik. Takva kultura sistematski oblikuje profesionalnu izolaciju kao „sigurnu“ strategiju u odnosu na moguće sankcije.

Strah od osude, greške i medijske izloženosti

Stručni radnici često rade u uslovima visokog rizika, gde greška ili samo percepcija greške, može izazvati posledice. Elementi koji povećavaju taj strah su prethodni slučajevi javne osude, negativni medijski prikazi sistema socijalne zaštite, nedostatak institucionalne javne podrške, nejasne granice individualne i organizacione odgovornosti. Radnik koji ima utisak da će sam snositi posledice postaje defanzivan i sve manje uključen u timski rad.

Emocionalno opterećenje bez mogućnosti prerade

U praksi se često podrazumeva da stručni radnici treba da budu emocionalno izdržljivi, ali im se ne obezbeđuje adekvatan prostor za obradu sopstvenog doživljaja slučajeva. Time se stvara unutrašnja emocionalna izolacija, osećaj da je traženje podrške znak slabosti, smanjenje empatije kao odbrambeni mehanizam, povećanje rizika od sagorevanja. Emocionalna izolacija često je prvi, ali neprepoznat simptom profesionalne usamljenosti.

Administrativno opterećenje koje guši stručni rad

Veliki deo radnog vremena stručnih radnika odlazi na dokumentaciju i izveštavanje. Kada administracija postane centralni deo posla, stručni rad se potiskuje, a izolacija se produbljuje, jer radnik sve manje vremena provodi u razmeni sa kolegama, sve više vremena radi individualno, sve manje ima mogućnosti za refleksiju i zajedničku analizu. Administrativna preopterećenost ne samo da udaljava radnike jedne od drugih, već ih udaljava i od suštine profesije.

Nedostatak stručnog osnaživanja i kontinuirane edukacije

Kada nema kontinuirane edukacije, profesionalci se suočavaju sa složenim slučajevima bez savremenih znanja i metoda. To doprinosi osećaju nesigurnosti, strahu od donošenja odluka, povlačenju i izbegavanju izazovnih slučajeva, nedostatku samopouzdanja u komunikaciji sa drugim sektorima. Bez edukacije, profesionalac ostaje sam sa sve kompleksnijim problemima.

Neprepoznavanje profesionalnih dilema kao legitimnog dela prakse

U mnogim kolektivima dilema se posmatra kao slabost, a ne kao profesionalno pitanje. To dovodi do potiskivanja sumnji, odustajanja od konsultacija, smanjenja kvaliteta procene rizika, izolovanog odlučivanja u situacijama koje zahtevaju multidisciplinarni pristup. Kada dileme nisu dobrodošle izolacija postaje pravilo, a ne izuzetak.

PREVAZILAŽENJE PROFESIONALNE IZOLACIJE

Profesionalna izolacija nije individualni propust stručnog radnika, već posledica nedovoljno razvijenih institucionalnih mehanizama podrške, nedovoljno jasnih procedura i kultura rada koje više podstiču ćutanje i samostalno snalaženje nego saradnju i timsko odlučivanje. Zbog toga preporuke za prevazilaženje izolacije moraju biti usmerene na više nivoa istovremeno: na institucije, rukovodioce, stručne timove, strukovna udruženja, ali i na sistemske politike. Tek sinhronizovanim delovanjem ovih nivoa moguće je stvoriti okruženje u kojem stručni radnik više nije prepušten sam sebi u donošenju složenih odluka. Slede preporuke koje predstavljaju osnovu za održive promene.

Uspostavljanje redovnog timskog rada i strukturisane razmene

Da bi se sprečilo izolovano odlučivanje, neophodno je uvesti obavezne i dobro organizovane timske sastanke, posebno za slučajeve sa povišenim rizikom. Formalizovani protokoli za zajedničku procenu sprečavaju da jedan radnik nosi teret odluke sam i omogućavaju da dileme budu podeljene, analizirane i rešavane kroz više perspektiva.

Kontinuirana i kvalitetna supervizija kao obavezan deo profesionalnog rada

Supervizija mora biti dostupna, redovna i sadržinski usmerena na podršku, a ne formalnost. Kroz individualnu ili grupnu superviziju stručni radnici mogu preraditi dileme, emocionalne posledice slučajeva i kompleksne procese odlučivanja. Ovo direktno smanjuje emocionalnu i profesionalnu izolovanost i jača profesionalni identitet.

Unapređenje međusektorske saradnje

Da stručni radnik ne bi ostajao sam u rešavanju problema koji prevazilaze okvire socijalne zaštite, neophodno je jačanje saradnje sa zdravstvom, policijom, obrazovanjem i drugim sektorima. Jasno definisane uloge, imenovane kontakt osobe i obavezni multisektorski sastanci značajno umanjuju pritisak individualizovane odgovornosti.

Edukacija rukovodilaca i razvoj kulture podrške u instituciji

Rukovodioci moraju aktivno graditi okruženje u kojem radnik nije prepušten sam sebi. To podrazumeva otvorenu komunikaciju, jasno preuzimanje institucionalne odgovornosti u kriznim situacijama i osnaživanje tima kroz uvažavanje profesionalnih dilema. Kada rukovodilac šalje poruku da radnik ima podršku, izolacija gubi svoju normalizovanu snagu.

Uvođenje programa psihološke podrške i zaštite mentalnog zdravlja zaposlenih

Rad u socijalnoj zaštiti uključuje izlaganje traumatskim sadržajima, teškim životnim situacijama i visokim profesionalnim zahtevima. Zato su dostupno savetovanje, grupna podrška i krizne intervencije neophodan element prevencije izolacije i sagorevanja. Sistem koji brine o mentalnom zdravlju zaposlenih gradi stabilan profesionalni kadar.

PROFESIONALNA IZOLACIJA KAO SISTEMSKI IZAZOV I PREDUSLOV ZA PROMENU

Profesionalna izolacija stručnih radnika u sistemu socijalne zaštite nije usputni fenomen, već stabilan obrazac koji se formira godinama i učvršćuje u svakodnevnoj praksi. Ona nastaje kao posledica preopterećenosti, nedostatka strukture, slabe saradnje i nedovoljno razvijenih mehanizama podrške. Umesto da bude prepoznata kao ozbiljan profesionalni rizik, izolacija se često doživljava kao sastavni deo posla, pa se normalizuje i ugrađuje u kulturu rada.

Time ne utiče samo na pojedinca, već utiče na kvalitet procene, donošenja odluka i bezbednost korisnika. Jasno je da izolacija nije samo pitanje emocija ili ličnog doživljaja stručnog radnika.

Ona se manifestuje kroz način na koji institucija funkcioniše, kroz to koliko su jasne procedure, koliko je tim zaista tim, koliko su rukovodioci spremni da preuzmu svoj deo odgovornosti, koliko sektori sarađuju i koliko sistem prepoznaje da su stručni radnici nosioci jedne od najvažnijih javnih funkcija. Kada ti elementi izostanu, radnik ostaje sam,  ne samo fizički u kancelariji, već i profesionalno, vrednosno i emocionalno.

Posledice takvog stanja vidljive su i u odlasku kadrova, i u sagorevanju zaposlenih, i u smanjenju kvaliteta usluga. Profesionalna izolacija je, zapravo, signal upozorenja da sistem gubi stabilnost na onom mestu gde bi trebalo da bude najjači, u tački susreta stručnog radnika i korisnika.

Kada se taj odnos preoptereti usamljenim donošenjem odluka, neizrečenim dilemama i prevelikom odgovornošću koju jedan čovek ne može nositi sam, struka se iscrpljuje, a sistem slabi. Zato je neophodno posmatrati prevenciju i prevazilaženje profesionalne izolacije kao prioritet, a ne kao dodatak redovnim aktivnostima.

Jačanje timskog rada, uvođenje kvalitetne supervizije, unapređenje međusektorske saradnje, edukacija rukovodilaca i briga o mentalnom zdravlju zaposlenih nisu tehničke preporuke, to su temelji bezbednog i funkcionalnog sistema. Stručni radnik koji ima podršku donosi bolje odluke, ostaje duže u profesiji i čuva profesionalni integritet, ali i dostojanstvo korisnika sa kojima radi.

Ključna poruka ove analize jeste da izolacija nije lični neuspeh profesionalca, već signal da sistem mora biti uređeniji, dostupniji i odgovorniji. Profesionalac treba da bude vidljiv, podržan i uvažen, a ne tih i sam. Samo tako se može graditi socijalna zaštita koja ostaje stabilna, humana i profesionalno zasnovana  kako za korisnike, tako i za one koji im svakodnevno pomažu.

Autor

Goran Krstić

Dipl.soc.radnik

Autor bloga

Goran Krstić

Dipl.soc.radnik

Autor

Goran Krstić

Dipl.soc.radnik

Pročitajte više

Akreditovane obuke

Zlostavljanje i rizici nasilja nad starijim osobama

Akreditovan program obuke „Zlostavljanje i rizici nasilja nad starijim osobama,“ kreiran je sa ciljem da se stručni radnici upoznaju sa problemom zlostavljanja starijih osoba u društvu, podacima i istraživanjima, upoznavanje sa fenomenom zlostavljanja, sa obeležjima starosti, sa teorijama zlostavljanja starijih osoba, prepoznavanje oblika zlostavljanja, pokazatelja i formi zlostavljanja starijih osoba. Akreditovan program obuke ima za cilj unapređenje znanja i veština stručnih radnika u sistemu socijalne zaštite 

Pročitaj više

Diskriminacija osoba starije životne dobi i antidiskriminatorno postupanje u socijalnoj zaštiti

Akreditovan program „Diskriminacija osoba starije životne dobi i antidiskriminatorno postupanje u socijalnoj zaštiti“ bavi se pitanjem pojave ejdžizma u društvu, ljudskim pravima i pravom na nediskriminaciju, sa teorijama starenja, teorijama diskriminacije, teorija koje se bave predrasudama, stereotipima, pitanjem ličnog svojstva kao osnove diskriminacije, oblicima diskriminacije, teškim oblicima diskriminacije, posebnim slučajevima diskriminacije. Po završetku obuke, stručni radnici stiču veštine korišćenja instrumenata koji imaju za cilj prepoznavanje i utvrđivanje diskriminacije osoba starije životne dobi.

Pročitaj više

Zlostavljanje i rizici nasilja nad starijim osobama

Akreditovan program obuke „Zlostavljanje i rizici nasilja nad starijim osobama,“ kreiran je sa ciljem da se stručni radnici upoznaju sa problemom zlostavljanja starijih osoba u društvu, podacima i istraživanjima, upoznavanje sa fenomenom zlostavljanja, sa obeležjima starosti, sa teorijama zlostavljanja starijih osoba, prepoznavanje oblika zlostavljanja, pokazatelja i formi zlostavljanja starijih osoba. Akreditovan program obuke ima za cilj unapređenje znanja i veština stručnih radnika u sistemu socijalne zaštite 

Pročitaj više

Diskriminacija osoba starije životne dobi i antidiskriminatorno postupanje u socijalnoj zaštiti

Akreditovan program „Diskriminacija osoba starije životne dobi i antidiskriminatorno postupanje u socijalnoj zaštiti“ bavi se pitanjem pojave ejdžizma u društvu, ljudskim pravima i pravom na nediskriminaciju, sa teorijama starenja, teorijama diskriminacije, teorija koje se bave predrasudama, stereotipima, pitanjem ličnog svojstva kao osnove diskriminacije, oblicima diskriminacije, teškim oblicima diskriminacije, posebnim slučajevima diskriminacije. Po završetku obuke, stručni radnici stiču veštine korišćenja instrumenata koji imaju za cilj prepoznavanje i utvrđivanje diskriminacije osoba starije životne dobi.

Pročitaj više

Centar za edukaciju i profesionalno usavršavanje „SociCentar“ je profesionalna organizacija koja se bavi razvojem i usavršavanjem stručnih radnika u sistemu socijalne zaštite

MB: 67950160

PIB: 114913751

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

Покрајински завод за социјалну заштиту

Републички завод за социјалну заштиту

Комора социјалне заштите

Удружење стручних радника социјалне заштите Србије

Асоцијација центара за социјални рад Србије

Удружење приватних установа социјалне заштите, домова за смештај одраслих и старијих

OBAVEŠTENJA

Prijavite se za najnovije novosti i praćenje najava realizacija akreditovanih programa obuka

Centar za edukaciju i profesionalno usavršavanje „SociCentar“ je profesionalna organizacija koja se bavi razvojem i usavršavanjem stručnih radnika u sistemu socijalne zaštite

MB: 67950160

PIB: 114913751

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

Покрајински завод за социјалну заштиту

Републички завод за социјалну заштиту

Комора социјалне заштите

Удружење стручних радника социјалне заштите Србије

Асоцијација центара за социјални рад Србије

Удружење приватних установа социјалне заштите, домова за смештај одраслих и старијих

OBAVEŠTENJA

Prijavite se za najnovije novosti i praćenje najava realizacija akreditovanih programa obuka

Centar za edukaciju i profesionalno usavršavanje „SociCentar“ je profesionalna organizacija koja se bavi razvojem i usavršavanjem stručnih radnika u sistemu socijalne zaštite

MB: 67950160

PIB: 114913751

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

Покрајински завод за социјалну заштиту

Републички завод за социјалну заштиту

Комора социјалне заштите

Удружење стручних радника социјалне заштите Србије

Асоцијација центара за социјални рад Србије

Удружење приватних установа социјалне заштите, домова за смештај одраслих и старијих

OBAVEŠTENJA

Prijavite se za najnovije novosti i praćenje najava realizacija akreditovanih programa obuka

Copyright © 2024 | Centar za edukaciju i profesionalno usavršavanje SociCentar | Sva prava zadržana