Profesionalna svakodnevica stručnih radnika u sistemu socijalne zaštite obuhvata znatno više od formalnih zadataka definisanih zakonskim i institucionalnim okvirima. Iza rešenja, procena, izveštaja i intervencija, nalazi se emocionalni pejzaž koji se retko prepoznaje i još ređe javno tematizuje. Jedna od emocija koja se uporno zadržava u senci profesionalnog diskursa jeste strah. Strah kao pratilac stručnog rada prisutan je u različitim oblicima, često prigušen, potisnut ili racionalizovan. Njegovo postojanje ne ukazuje na nedostatak kompetencija, već upravo na svesnost o težini i posledicama profesionalnih odluka koje se donose u kontekstu neizvesnosti, pritisaka i potencijalno visokog rizika.

U radu sa osetljivim grupama, u složenim porodičnim situacijama, u kontaktu sa korisnicima koji ispoljavaju agresivno ponašanje, kao i u procesima donošenja odluka koje imaju dugoročne posledice, strah postaje neizbežan deo unutrašnje dinamike stručnog radnika. Ignorisanje tog straha može voditi emocionalnom iscrpljivanju, blokadi u radu ili donošenju odluka koje nisu utemeljene u stručnom prosuđivanju, već u želji da se izbegne lična odgovornost. Ovaj fenomen postaje još kompleksniji u okruženjima u kojima dominira kontrolna i hijerarhijska kultura, gde se greške ne analiziraju, već sankcionišu, a izražavanje emocionalnih stanja može biti protumačeno kao slabost ili profesionalna nesposobnost.

U takvim uslovima, strah postaje ne samo lično osećanje, već i kolektivna dinamika prećutkivanja, prilagođavanja i izbegavanja odgovornosti. Upravo iz tog razloga, važno je govoriti o strahu ne kao o individualnom problemu stručnog radnika, već kao o sistemski oblikovanom osećanju, koje može imati dalekosežne posledice po kvalitet profesionalnog rada, stabilnost ustanova i bezbednost korisnika.