Licenciranje usluga u socijalnoj zaštiti predstavlja jedan od važnih mehanizama kojima se obezbeđuje da se usluge pružaju na zakonit, organizovan, bezbedan i stručno utemeljen način. Iako se u praksi licenca često doživljava kao administrativni uslov koji pružalac mora da ispuni kako bi mogao da obavlja delatnost, njena suština je znatno šira. Licenciranje nije samo formalni postupak, već način da se proveri da li organizacija ima kapacitet da korisnicima pruži uslugu u skladu sa propisanim standardima.

U sistemu socijalne zaštite korisnici su često osobe koje se nalaze u stanju povećane zavisnosti od podrške drugih. To mogu biti starije osobe, osobe sa invaliditetom, deca, odrasli i stariji korisnici smeštaja, porodice u krizi, osobe kojima je potrebna pomoć u svakodnevnom funkcionisanju ili korisnici koji ne mogu u potpunosti samostalno da zaštite svoja prava i interese. Upravo zbog toga usluge socijalne zaštite ne mogu biti prepuštene samo dobroj volji, pojedinačnoj proceni ili neformalnoj organizaciji rada.

Kada se usluga pruža bez jasnih standarda, bez odgovarajućeg kadra, procedura, dokumentacije i sistema nadzora, povećava se rizik od neujednačenog kvaliteta, povrede prava korisnika, nejasne odgovornosti i nesigurnosti za sve učesnike u procesu. Nasuprot tome, licenciran pružalac usluge ima obavezu da pokaže da raspolaže uslovima koji omogućavaju organizovano, bezbedno i odgovorno pružanje podrške.

Zbog toga je važno da se licenciranje ne posmatra kao birokratska prepreka, već kao sastavni deo sistema kvaliteta. Licenca je potvrda da pružalac usluge ispunjava propisane uslove, ali je istovremeno i poruka korisniku, porodici, lokalnoj zajednici i sistemu da se usluga pruža u okviru pravila koja štite korisnika i uređuju odgovornost pružaoca.